Živim na selu i imamo veliko imanje

Živim na selu i imamo veliko imanje

“Živim na selu i imamo veliko imanje. Držimo stoku i imamo baštu. Komšije nisu blizu sa nijedne strane imanja, do najbližeg komšije ima oko pola sata hoda. Jednu noć ja izašla napolju da unesem veš sa sušilice i čujem neko plače.

Okrećem se ali ne vidim nikoga. Krenem da hodam u pravcu zvuka i dozovem par puta da vidim ima li koga ali niko ne odgovara.

The crying girl embraces the man

Pošto je plač zvučao kao dječiji ja nastavim da dozivam i hodam. Ali iako uporno hodam u pravcu gdje čujem plač, zvuk nikako ne postaje bliži već kao da je uvek jednako udaljen od mene kao i na početku. Kako sam hodala sve sam bila dalje od kuće.

Nakon jedno dobrih pet minuta počnem se osećati čudno. Shvatim da se zvuk plača ponavlja. Ne znam kako da opišem ali kao da je snimljen na telefonu pa ga neko pušta iznova i iznova. Prvo jauk, pa onda jecanje, osova šmrkne pa opet jecaj pa grca.

Pexels,com

Svaki put identično u istom razmaku. Stanem i okrenem se i krenem hodati kući, tada plač naglo prestaje i nastaje tišina. Trčala sam do kuće tada. Sutradan otišla sam kod komšije da ispričam šta sam čula, onda sam zaznala da u našem imanju leže zakopani leševi, desilo se nekad davno višestruko ubistvo… samo me jeza uhvatila!”

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *