OTKRIVENO DA JE NAŠ PEVAČ UBICA! Bićete u neverici kada saznate IDENTITET: Da li je moguće?!

MAGAZIN

Hrvatski pank pevač Ivica Čuljak (1960-1992), poznatiji pod umetničkim imenom Satan Panonski, bio je bez sumnje jedna od najenobičnijih pojava na muzičkoj sceni Balkana, ali i šire.

Poznat je po ekstremnim, provokativnim pesmama i tekstovima, šokantnim nastupi tokom kojih se samopovređivao, nanoseći sebi posekotine i udarce i prolivajući krv na bini. Pisao je stihove i bio nadaren za slikanje, ali je njegove izvanredne slike kupio njegov lični diler heroina, Mokso, za male pare, a potom ih skupo prodao Italijanima. Satan je objavio tri muzička albuma i zbirku poezije.

No, njegova biografija bila je možda još šokantnija od njegovih umetničkih dela. Čuljak je bio ovisnik od narkotika, homoseksualac i svojim ekscentičnim ponašanjem i oblačenjem privlačio je pažnju meštana Vinkovaca u kojima je živeo. Umro je 1992. godine u Vinkovcima, tokom građanskog rata u Jugolosaviji, pod nerazjašnjenim okolnostima. Poznata je urbana legenda da je nožem jurišao na tenk.

Ivica Čuljak
foto: Printscreen

Njegov život u značajnoj meri je obeležilo ubistvo, koje je počinio 1981. godine, i zbog kojeg je godine provodio u zatvorskoj bolnici za metalno obolele, u Popovači. Tokom služenja zatvorske kazne bilo mu je omogućeno da nastupa. U jednom intervjuu, na radio Sarajevu, 1990. godine, opisao je incident u kojem je oduzeo život čoveku koji je proganjao njegovog starijeg brata.

– Ja sam 29. novembra 1981. godine počinio ubistvo – rekao je Čuljak, odgovarajući na pitanje slušaoca, o tome zašto je boravio u duševnoj bolnici. Potom je objanio šta se te večeri dogodilo.

– Moj stariji brat je išao u jedan hotel, po jednog poručnika koji je rekao da će nas tamo čekati. Tamo mi je pokazao tog čoveka, koji ne zaslužuje ni ime da mu pomenem. Bitno je njegovo zlo delo. On je mog brata dugo proganjao. I te večeri ga je sačkao sa hordom svojih kockara. Ja sam došao kod tog čoveka da razgovaram sa njime, uzdajući se u snagu svoje retorike, da ga ubedim da odustane od daljih učestalih ataka na mog brata. On mi je ljubazno rekao da sednem, da ćemo nešto popiti, čak nam je naručio pivo.

– Dok sam sedeo sa njim, odjednom me je, iznenada, tresnuo šakom u nos, iz sve snage. Sve mi je bleštalo pred očima. Ne sećam se svih detalja. Normalno je da čoveku puca film u takvom trenutku. Imao sam nož u unutrašnjem džepu kaputa. A za nož sam imao alibi, nosio sam ga jer sam se te iste večeri, pola sata ranije, rezao tim nožem po prsima, što često inače radim. Reč je o autodestrukciji. Mnogi umetnici na Zapadu su to radili. Tokom nastupa se režem oštrim objektima, ponekad bušim obraze. Taj nož sam koristio za svoju predstavu, za tu vrstu “blood shock”-a. I desilo se… Meni je posle bilo žao što sam imao nož.

– Da ga nisam imao, ne bih to uradio, očito. Desetak njegovih prijatelja, kockara, krijumčara raznih, šta ja znam… počeli su da me udaraju. Ja sam se odjednom pretvorio u kamikazu. Mada se ne sećam. Bilo je trenutaka kada sam ja njega ubadao. On je stradao, on je pokojni. A bio je još jedan čovek iz Zenice, koji je tu došao na koncert koji je te večeri bio u hotelu. I njega sam zasekao po ruci. To nisam ni znao, do suđenja. On je rekao da mi oprašta i da ne traži nikakvu kaznu za mene. Mada sam od suda dobio dve godine i za to što sam povredio tog čoveka. On je rekao da veruje da sam pomahnitao, da nisam znao šta radim, rekao je da ne zna ni mene ni moju žrtvu, i da ne želi da budem kažnjen za to što sam ga povredio – ispričao je Čuljak.

Ivica Čuljak

IZVOR: Espresso.co.rs

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.