– Posle dugogodišnje borbe da ostvarim nacionalnu penziju ništa mi više nije ostalo, nego da štrajkujem glađu ispred neke ustanove u centru grada. Posle nesreće koja me zadesila pre nekoliko godina otišao sam u invalidsku penziju, ali to ne može meni da pokrije ni troškove infostana. Šabanova Goca i Sanela me često zovu da pitaju da li mi nešto treba. Pre bih umro nego njima da tražim novac, ne zato što me je sramota, već zato što želim da se izborim za svoj dinar. Štrajk je jedina mogućnost da neko obrati pažnju na mene, a ja sumnjam da me namerno diskriminišu, jer sam nacionalna manjina. Neko sam ko se, pored muzike, mnogo borio za prava nacionalnih manjina, a to nastavljam da radim i danas. Ne upirem prstom ni u koga, pogotovo ne na ljude koji su u poslednje vreme ostvarili pravo na nacionalnu penziju, ali ima onih koji su je dobili, a imaju manje zasluge od mene – priča Hasan Dudić i nastavlja:
– Precrtali su me tamo gde sam odlazio da se žalim, bez objašnjenja zašto je nisam dobio. Ni od moje Zlate nikada nisam zajmio novac, čak sam ja nju učio davno kako da dođe do penzije, a ja sam izvisio. Pričao sam joj da na vreme sebi sve uplaćuje, pa se snašla. Mi smo naši, ali ja ne bih da mi neko pomaže. Mnogo se sekiram, padam od sekiracije po ulici i non-stop sam pod lekovima. Mene je korona dotukla, a pijem više vrsta lekova, pa vi vidite šta meni ostaje od novca kad platim račune, pa lekove. To je jedan užas. Kad imam novca, i mačke piju vino, a kad nemam, ješću kilo hleba i mleko tri dana. Zbog toga kupim lekove koje mogu, a ne sve koje mi je doktor prepisao. Veliki su troškovi.
Podsetimo, pevač je svojevremeno tvrdio da su ga lekari jedva spasli nakon što mu je pozlilo zbog jake alergije i gušenja sumporom u jednoj vojvođanskoj banji.
– Otišao sam u banju na lečenje, pošto sam bio brutalno napadnut i imam ozbiljne zdravstvene posledice. Međutim, tamo je veliko isparavanje sumpora, a ja imam jake alergije. Pet puta sam se gušio tokom spavanja i žalio sam se doktoru da mi nije dobro, ali on je mislio da su to obične reakcije na lečenje. U nedelju, negde oko dva sata po podne, naglo mi je pozlilo. Od posledica gušenja jezik mi se zadebljao i pao mi je mrak na oči. Otad se ničega ne sećam, samo su mi rekli da sam imao kliničku smrt i da su me jedva povratili. Kada sam čuo koliko je ozbiljna situacija, zahtevao sam da se čujem sa doktorima iz Beograda koji me leče. Oni su odmah rekli da je alarmantno i da moraju odmah da me prebace u Beograd. I dalje se ne osećam dobro, teško govorim i imam nesvestice, ali nadam se da će sve biti u redu – rekao je tada Dudić.
