Glumac Branko Janković prepustio se seoskoj idili, gde sa mnogočlanom porodicom uzgaja koze i bavi se poljoprivredom. Put do glume koji je prošao nije bio ni malo lak,
Glumac Branko Janković prepustio se seoskoj idili, gde sa mnogočlanom porodicom uzgaja koze i bavi se poljoprivredom. Put do glume koji je prošao nije bio ni malo lak, a sada je otkrio sve detalje njegovog školovanja.
– Kada je bio mali bio je povučen, to se promenilo kada je krenuo u školu. Tada je imao želju da bude vozač kamiona, zato je i upisao Saobraćajnu školu u Zemunu, tek je posle krenuo putem glume – rekla je njegova majka u emisiji “TV lica”.
FOTO: UROŠ ARSIĆ / RINGIER
– Peške sam išao u osnovnu školu. Drugari iz sela su me “kupili” pa smo u 7:15 kod mene gledali crtane filmove, ali smo do 8 bili u školi. Leti smo hvatali ribe, kasnije u rečnom koritu, nažalost, bude starih automobila, pa smo to rasklapali, brali smo trešnje, jabuke. Imao sam sadržajno detinjstvo. Ljudi se oduševljavaju Harijem Poterom, mi smo živopisnije ljude imali ovde, u komšiluku – rekao je kroz smeh glumac, pa otkrio po čemu pamti srednju školu.
– Srednju školu sam prespavao. Bio sam u domu. Bilo nas je osmoro u sobi i jedno zajedničko kupatilo, pa je bilo nemoguće spavati – otkrio je Branko i nastavio:
– Bio sam dobar u matematici, išao sam na takmičenja. Sećam se da su mi pre republičkog takmičenja dali da pojedem dve pite sa sirom, pa su koncentracija i misli ponovo otišle ka spavanju – ispričao je.
Janković je priznao da je u Beogradu pored srednje škole pohađao i životnu, te da mu je glavna lekcija u prestonici bila opstanak.
FOTO: UROŠ ARSIĆ / RINGIER
– Teško je bilo snaći se, tolika količina društvenih staleža, socijalnih miljea, ljudi koji su došli u taj isti dom… Preko omladinske zadruge sam radio svašta, od isporuke stvari restoranima do krađe laminata sa “domcima”, bio sam klinac – rekao je on i dodao:
– Da ne bude da pričam samo loše, u domu smo imali i dosta zanimljivih aktivnosti, koje nisu bile krađa laminata. Išao sam na časove veronauke, šaha, glume. Tako sam odlučio da je gluma moj put. Nisam ja uopšte imao dilemu da li sam talentovan ili ne, niti me je to zanimalo, samo sam rekao: “Nisam ja glup da ne mogu da savladam ovo, ovo meni treba za moju ličnost” i tako je i bilo.
Branko je toliko bio odlučan u svojoj nameri da postane dramski umetnik da je u istoj godini više puta pokušavao da upiše akademiju umetnosti, ali u različitim gradovima.
– Prvo sam konkurisao u Beogradu, pa u Novom Sadu, pa opet u Beogradu, pa u Cetinju, pa u Banja Luci. Kada sam bio u Cetinju spavao sam u manastiru i tražio blagoslov kada sam prošao u uži izbor. U Banja Luci sam spavao na hodniku fakulteta, na nekom dvosedu, a u Beogradu kod neke babe, Jele. Zanimljiva stvar, kada sam išao da se prijavim na akademiju u Banja Luci sreo sam jednu stariju gospođu koja je videla da lutam. Nikada pre nisam bio tamo i nisam poznavao nikoga. Posle pola sata me je ponovo srela ista ta žena, dok je šetala sa ćerkom i pitala da li mi treba neka pomoć. “I treba i ne treba. Treba mi samo da negde prenoćim da bih sutra predao papire na akademiji”, rekao sam joj. Ona me je pozvala kod sebe. Živela je sa celom porodicom, decom, pa još i ja, to je bila “ludnica”. Kasnije se ispostavilo da je i ona završila akademiju i to u klasi sa Marijom Simonović, mojom profesorkom na fakultetu. Kada je Nataši (supruga) preminuo stric, ponovo sam je sreo, istog dana je bila sahrana njenog muža. Život je najbolji reditelj.
Branko je primljen na fakultet u Banja Luci, ali da nije, kaže da se ne bi zaustavio sve dok negde ne prođe i uži krug.
– Ne bih odustao. Već sam razmišljao o Mostaru, a bio sam i u JDP-u gde je glumio Boris Isaković koji mi je bio u žiriju. Prišao sam mu posle predstave, on me je prepoznao i rekao: “Bilo je boljih u tom trenutku”, a sam mu odmah rekao: “To je okej, nego šta da radim za sledeću godinu, koje stvari da menjam? – ispričao je Janković.
