Alison Botu je 18. decembra 1994. kidnapovana u blizini svoje kuće u Južnoj Africi. Do kraja noći bila je silovana i izbodena – ali je još uvek bila
Alison Botu je 18. decembra 1994. kidnapovana u blizini svoje kuće u Južnoj Africi. Do kraja noći bila je silovana i izbodena – ali je još uvek bila živa. Prerezali su joj vrat 16 puta, skoro su je obezglavili ali ona se nije predala. Ovo je njena priča.
Posle običnog noćnog provoda sa prijateljima, Alison Bota se odvezla u svoj stan u Port Elizabetu u Južnoj Africi. Ali čim je 27-godišnjakinja parkirala svoj automobil, muškarac je uleteo unutra sa nožem i naredio joj je da se prebaci na drugo sedište, zarobivši je u sopstvenom vozilu. Zatim je odvezao njen auto da pokupi saučesnika. I odmah je bilo jasno da dvojica muškaraca imaju zlokobne planove za nju.
Njeni otmičari su je odveli u napušteno područje na periferiji grada. Tamo su je brutalno silovali, izvadili utrobu i prerezali joj vrat tako duboko da je skoro bila obezglavljena. Konačno su je ostavili da umre na jednoj čistini. Ali Alison je još disala.
– Shvatila sam da je moj život previše vredan da bih ga pustila. I to mi je dalo hrabrosti da preživim, rekla je ona kasnije.
Frans du Toit i Theuns Kruger rekli su joj da će imati intimne odnose sa njom. Pitali su je da li bi se borila sa njima. Očigledno zarobljena i uplašena za svoj život, Alison je rekla ne.
Obojica su imali istoriju nasilja nad ženama i silovali su je, a nakon toga su odlučili da je ubiju. U početku su pokušali da je uguše. Ali iako je izgubila svest, Alison se se održavala u životu.
Frustrirani, Du Toit i Kruger su svoju brutalnost podigli na viši nivo. Uboli su Botu najmanje 30 puta nožem u stomak. Kasnije se setila da je jedan od njih imao posebnu želju da osakati njene reproduktivne organe, ali su nekako promašili te delove tela.
Kada se njena noga trznula, Du Toit i Kruger su odlučili da posao još nije završen. Zatim su joj prerezali vrat – 16 puta.
– Sve što sam mogla da vidim bila je ruka koja mi se pomera iznad lica. Levo i desno i levo i desno. Njegovi pokreti su pravili zvuk. Mokar zvuk, bio je to zvuk raskola mog mesa. Rezao mi je vrat nožem. Opet i opet i opet, prisetila se.
– Delovalo je nestvarno, ali nije. Nisam osetila bol, ali to nije bio san. Ovo se dešavalo. Čovek mi je prerezao vrat.
Kada su se muškarci konačno povukli, čula ih je kako se dive svom radu i govore na afrikaansu: “Misliš li da je mrtva?” upitao je jedan od napadača. “To niko ne može preživeti”, odgovorio je drugi.
Očigledno zadovoljni što su je ubili, Du Toit i Kruger su otišli – a nisu bili ni svesni da Alison i dalje diše.
Ležeći ostavljena na pesku i razbijenom staklu, Alison je znala “morala sam bar da ostavim trag o tome ko mi je ovo uradio”. Odlučila je da upiše imena svojih napadača u zemlju. Zatim je ispod toga napisala: “Volim mamu”.
Ali ubrzo je Bota shvatila da možda ima šansu da preživi. U daljini je mogla da vidi farove kako prolaze kroz žbunje. Kad bi samo uspela da izađe na put, neko bi joj mogao pomoći.
Kada je Alison Bota krenula prema farovima, postala je svesna ozbiljnosti svojih povreda. Dok se podizala, glava je počela da joj pada unazad – pošto je skoro bila obezglavljena.
U međuvremenu, osetila je i nešto ljigavo kako viri iz njenog stomaka — creva. Morala je da koristi jednu ruku da joj organi ne izlivaju, a drugu ruku da se bukvalno drži za sopstvenu glavu.
– Dok sam se borila da idem napred, vid mi se mutio i gubio se i padala sam mnogo puta, ali uspeo sam da ponovo ustanem dok konačno nisam stigla do puta.“
Tu se srušila duž bele linije. Čak i u svom dezorijentisanom stanju, znala je da je ovo najbolja pozicija da privuče pažnju vozača.
Na sreću, Alison nije morala dugo da čeka. Mladi student veterine po imenu Tian Ajlerd, video je kako leži nasred puta i stao je.
