Olivera je svojevremeno citirala deo iz svoje knjige “Planeta Dvorište”.

“Kupači sa obe strane reke kao i prolaznici preko mosta bili su, naravno, šokirani. Rekoh da sam bila žgoljava, sićušna za svoje godine, pa je bilo pravo čudo već i to što toliko dete uopšte ume da pliva, a skok je sve ostavio bez daha. Sve osim mene, svom srećom. U odnosu na skokove koje sam kasnije činila u životu bio je krajnje jednostavan, na noge, sa vrlo niskim koeficijentom težine, kako bi to kasnije opisao moj trener Boris Pavlov, ali tih par sekundi ne zaboravljaju se nikad. Bila sam laka kao pero, izronila sam takoreći još zaranjujući, kao zabačeni plutani plovak, i verovatno su posmatrači bili ushićeni, ali ni slučajno nisam bila uplašena, možda tek malo razočarana što nisam duže ostala u vazduhu. Dečaci iz dvorišta propustili su moj prvi skok, što sam uostalom i htela, lukavo isplivavši posle prvog skoka na drugoj strani, samo da im ne bi palo na pamet da me odgovaraju od sledećeg pokušaja. Okupili su se na obali uz prateći žamor koji je najavio da sam ponovo uz Radeta na ogradi mosta, i nisam bila sigurna da li mi to mašu ili se hvataju za glavu, ali sam izronivši dobro videla kako Zoran trčeći odlazi ka kući, u nameri da bar blagovremeno prijavi mami i time najveći deo neizbežne kazne prebaci na mene.” Planeta Dvorište, str.26. – citirala je Olja deo svoje knjige “Planeta Dvorište”.