To je i poruka ove priče, još jedne u moru onih tužnih i onih koje se “teško vare”. Poznato je da se ljudi lakše otvaraju kada dobiju mogućnost da anonimno napišu šta ih muči, tako je i jedna neimenovana devojka na Reditu ispričala svoju priču i sve koji su je pročitali podsetila na to koliko treba da cenimo svoj život.

– Od kako znam za sebe, borila sam se sa svojim mentalnim zdravljem, mislima o samoubistvu, nije pomoglo ni to što su me maltretirali tokom cele osnovne škole. Ja sam najstarija od troje dece i uvek sam bila takozvana “crna ovca” u svojoj porodici – kliše, započela je ona svoju ispovest.

Usledilo je traženje novog posla, slanje biografije na adrese mnogih kompanija, a onda, dogodila se i prva ponuda za razgovor.

– Trebalo je da dođem na intervju oko 17 časova (znači ‘sred bela dana), tata je bio za volanom a ja na zadnjem sedištu. Posle ni dva minuta vožnje i tek što smo izašli sa parkinga (išli smo manje od 30 bukvalno u ulici u kojoj imamo apsolutnu prednost) kada nas je iznenada udario pijani 17-godišnjak bez dozvole (sa strane bočno) i auto se prevrnuo i udario u električnu banderu.

Život joj se okrenuo naopačke – umesto za radno mesto, borila se za život!

– Skoro svega se vrlo živopisno sećam i neću sada da ulazim u detalje jer je sve to za mene bilo veoma traumatično, ali posledica je bila da sam ja bila jedina povređena. Izgubila sam skoro 3 litre krvi, izgubila sam slezinu, smrskala pluća i slomila vrat (zgnječenih svih 7 pršljenova uz kompresiju na moždinu)– napisala je ona.

Dodaje da je na automobilu bila totalna šteta, ali da je srećom auto bio relativno jak, jer da je bio neki slabiji – ko zna šta bi se desilo.

– Ostala sam paralizovana od vrata nadole, nisam mogla doslovno ništa da pomerim, čak ni vrat, i vrtela se po operacijama, bolnicama, kliničkom centru, urgentnom – mesecima – navela je ona.

Dodaje da je i dečko koji ju je udario sin nekog kriminalca koji je u zatvoru, kao i da nije mogla da uzvrati nikakvom tužbom i da je on prošao bez ikakve kazne. Navodno, on sada ima 19 godina i dva puta je bio u zatvoru, a usput je dobio i dvoje dece.

– Dali su mi 10 odsto šanse da ikad napravim i jedan korak, međutim, nakon mukotrpne borbe, krevet-kolica-štap trenutno sam u stanju da hodam samostalno, ne dugo i ne baš elegantno (žao mi je što ne znam kako drugačije da to opišem) ali ono, meni je više nego dovoljno. Moja dominantna ruka je još uvek u prilično lošem stanju i ne mogu ništa da uradim sa njom, paraliza i dalje, pa sam naučila da budem levoruka, te se tako snalazim po kući – piše.

Usledila je borba, ali najpre ona sa psihom!

– Trenutno imam 25 godina, još uvek imam jake bolove u rukama, grudima i vratu (neuropatije) koji su možda nekih 20 odsto kontrolisani jakim lekovima protiv bolova, tek toliko da pretrpim dan. Kad vam kažem da je užasan osećaj nositi bilo šta što nije majica na bretele tipa.

– Počela sam pre mesec-dva sa pilatesom u želji da ojačam (naravno prilagođen mojim sposobnostima uz trenera). Leva ruka je nekako upravljiva, a desna mi je još uvek u jakom grču da ne mogu da je pomerim sama. Imam POTS (nasumično tokom dana mi krvni pritisak pada baš nisko, a otkucaji srca skaču na preko 120 te ili padam u nesvest ili mi se zamrači), regulacija temperature mi je užasna, tako da celo leto ne mogu ništa da radim osim ako nije u “hardcore” klimatizovanom okruženju – ne izlazim iz kuće ako ne moram.

“Prijatelji”….

– Svi moji takozvani prijatelji su ili otišli negde ​​i ili se plaše da pitaju kako sam ili ih jednostavno nije briga, ionako nemam sa kim da izađem, da se družim ili bilo šta. S vremena na vreme me sestra izvede na piće ili kafu, ali većinu dana sam sam u svojoj sobi. Još uvek nisam potpuno samostalna, još uvek ponekad kao posledica lekova noću mokrim u krevet (ja se stvarno izvinjavam ako je TMI), i najčešće idem na toalet jednom u 10 dana jer mi creva takođe nisu dovoljno inervisana da funkcionišu i nemam rešenje za to, fazon sručim četiri dulkolaksa i ništa. Tako da iako ne jedem puno, pazim šta stavljam u sebe – izgledam većinu dana kao trudnica u sedmom mesecu koliko mi je naduvan stomak- pisala je ona o sadašnjosti.

Zbog stresa joj bolovi postaju nepodnošljivi, pa tako ne sme da se nervira, a kada čuje suze njene majke pomišlja da je možda bolje da nije preživela, smatrajući da njena porodica ne bi bila u tolikoj agoniji zajedno sa njom.

“Razmišljala sam da nekad slučajno popijem više tableta i osetim spokoj”

– Ne umem da opišem osećaj jada koji me obuzme kad shvatim da sam makar podsvesno i svojim najbližima postala teret zbog jednog pijanog mamlaza bez vozačke bukvalno ako neko to nije zaslužio to su oni. Razmišljala sam da nekad slučajno popijem više tableta i osetim spokoj al’ opet toliko sebična nisam, pa da se posle pitaju da li su oni krivi da li možda nisu dovoljno brižni bili i tako u mojoj glavi i mislima vazda neki začarani krug da ni ne pominjem osobu koja mi je kao sestra bila, pa me se sad i ona zasitila i odj****a, ali i to razumem jer možda ja više ni nemam ništa lepo i osećajno poput prijateljstva nikom ni da pružim na kraju dana. Otići će i brat i sestra svojim putevima i srećnijim životima, a roditelja nekad više neće biti možda samo da sačekam pa se onda tada usudim ovo što me sada strah ikome da izustim.

– Osećam se kao da stara JA i jeste umrla, ta devojka je nestala i sve što je bilo u njenom životu, ono što mi je ostalo je samoća i ovo delimično funkcionalno telo puno bola, bez instrukcija kako da se upravlja njime.

Na kraju, svima koji su pročitali njenu ispovest do kraja se zahvalila što su je saslušali i poželela sve najbolje u životu.