„Nikada u životu je neću preboleti, do sudnjega dana će me boleti njena smrt“, priča u svojoj potresnoj ispovesti Miloš Pavlović (58) iz sela Trešnjevica nadomak Paraćina koga je 5. februara više puta nožem izbo sin Marko P. (22), a nakon hapšenja, on je priznao i da je ubio svoju maćehu Marinu M. (50), kao i da je u svemu sa njim učestvovala njegova rođena sestra Milica P. (27).
– Rekao sam mu: „Marko, nemoj sine da me bodeš više“, a on je došao iznad mene i utrljao svoje ruke u moju krv koja je liptila. Stao je iznad mene i počeo da se smeje. Onda se tim krvavim rukama mazao po licu, po očima – ispričao je Miloš.
Na pitanje o Marini, ženi koja je preuzela brigu o njegovoj deci nakon što ih je majka ostavila, ženi za koju sam kaže da mu je bila desna ruka, Miloš je briznuo u plač.
– U komi sam bio 36 sati, borili su mi se za život. Probudio sam se 37. sat i tu je bila moja starija ćerka. Odmah sam je pitao: „Što nije došla Marina?“, a ona je pokušala da mi ne kaže, ali nije mogla. Priznala mi je. Rekla mi je: „E tata, Marinu su zaklali pre tebe“ – uz uzdahe i pauzu od nekoiliko sekundi, jedva izgovara sagovornik Nove.
Kroz suze Miloš uporno ponavlja da mu je ubijena Marina bila sve kao i da sada više nema nikoga.
– Nije mi žao što su mene povredili, ali zašto su Marinu zaklali? Znam da su zajedno bili kod nje kući tu noć i da su je mučili, pa zaklali. Marina inače nije dobro čula, nosila je slušni aparat, a oni su joj odsekli to uvo, a zatim su joj odsekli dojku. Takođe, rekli su mi da je u kući pronađen njen grkljan – jecajući navodi Miloš.
Posle nekoliko minuta jecaja, jaukanja i neverice, Miloš uporno ponavlja da smrt svoje nevenčane supruge neće preživeti.
– Teško mi je za nju, duša me boli. Sve mi je bila, bila mi je desna ruka, znala me bolje od rođene majke. Nikada u životu je neću preboleti, do sudnjega dana će me boleti njena smrt. Mučan je bio njen život, mučna je i umrla – kaže Miloš, pa dodaje:
„Čuvala ih je od malena, bila im je kao majka koja ih je ostavila. Kada odemo zajedno na njivu, a Marina me tera kući i kaže: „Ostavi sve sada, idemo kući, doći će nam Marko iz škole da ne trpi gladan“. Bezdušno ju je zaklao, a čuvala ga je od njegove devete godine. Neka ih Bog kazni, za njih zatvor nije. Što su mene izboli bih im oprostio i isterao iz kuće, ali što su mi Marinu ubili, to nikada ne mogu da im oprostim.“
(Nova)
